Intervjuisanje evakuisane dece

Da li ste 1940-ih godina bili evakuisani u Švajcarsku?

Podelite vašu priču danas.

“My stay in Switzerland changed my life… I wouldn’t be who I am today without the summer I spent there.”

-Karl Schwarz, evacuated summer 1945

Istorija evakuacija

Tokom Drugog svetskog rata, Švajcarska je bila neutralna država koja se nalazila u centru zaraćene Evrope. Ona je takođe bila humanitarna nacija, koja je osnovala Crveni krst u 19. veku i pomogla u pružanju pomoći zarobljenicima tokom Prvog svetskog rata. U međuratnim godinama, Ženeva je postala sedište desetina velikih međunarodnih organizacija koje su želele da spreče ratovanje putem međunarodnog prava i da standardizuju praksu pružanja pomoći širom sveta.

Danas se evakuacije dece najviše pamte po organizaciji Crvenog krsta Švajcarske. Međutim, zapravo ih je 1940. godine pokrenula koalicija sedamnaest švajcarskih dobrotvornih organizacija pod nazivom „Schweizerische Arbeitsgemeinschaft für kriegsgeschädigte Kinder“ ili „Le cartel Suisse de secours aux enfants victimes de la guerre“. Ove dobrotvorne organizacije organizovale su hiljade švajcarskih porodica da dobrovoljno ugoste decu iz zapadne Evrope, posebno iz južne Francuske. Finansirane uglavnom donacijama švajcarskih građana i organizacija, ove popularne evakuacije dece postale su deo priznatih nacionalnih napora da se pruži humanitarna pomoć najmlađim napaćenim građanima Evrope. Do 1941. deca iz nacističkih okupiranih regiona severne Francuske i Belgije takođe su dovedena u Švajcarsku. Nacističke vlasti su pristale na evakuaciju koju je vodila Švajcarska jer su verovali da će to smiriti roditelje i, stoga, bolje iskoristiti lokalnu radnu snagu za rad u nemačkoj ratnoj industriji. Takođe, nacističke okupatore evakuacije nisu koštale ništa.

Hiljade dece bilo je u Švajcarskoj samo tri meseca. Ova pametna metoda zaobišla je strogu švajcarsku imigracionu kontrolu jer ta „deca na odmoru“ nisu bila večni nacionalni teret – projekat je takođe izgledao privlačniji švajcarskim domaćinima, pošto deca nisu bila trajna porodična obaveza.

„Deca na odmoru“ provodila su vreme u švajcarskim domovima, jedući hranljive obroke i igrajući se u sunčanim baštama širom sela. Cilj projekta je bio da se obnovi zdravlje i otpornost dece, od kojih su mnogi bili neuhranjeni i siromašni zbog ratnih uslova. Deca su podvrgnuta medicinskim pregledima po dolasku na švajcarske železničke stanice, a po potrebi su okupana i očišćena od vaški. Porodice domaćini sakupljale su decu na železničkim stanicama. Francuska deca su slata u regione u kojima se govori francuski jezik u Švajcarskoj, uglavnom duž regiona Ženevskog jezera. Belgijska deca koja govore flamanski poslati su u regione u kojima se govori nemački u Švajcarskoj. Posle tri meseca, povratak dece je strogo praćen, a ona su se vraćala u svoje domove vozovima koje im je obezbedio Crveni krst.

Godine 1942. rastući troškovi i popularnost evakuacije doveli su do toga da su se švajcarska vlada i švajcarski Crveni krst uključili u stvaranje nove organizacije pod nazivom „Kinderhilfe“. Ova nova organizacija poboljšala je obim i efikasnost evakuacija, a do maja 1942. deca iz nacistički okupirane Srbije dovedena su u Švajcarsku. 453 dece iz Beograda, mnoga teško neuhranjena, poslata su u Tičino, italijansko govorno područje Švajcarske. Zbog očekivanih jezičkih barijera između domaćina i deteta, srpska evakuisana deca smeštena su u četiri dečja doma. Ovi domovi su regrutovali osoblje koje je govorilo srpski i švajcarski jezik, uključujući časne sestre iz Heiliges Kreuz von Ingenbohl sa sedištem u Agramu u Zagrebu. Pred kraj 1942. Švajcarci su dočekali preko 60.000 dece iz Francuske, Belgije i Srbije.

Zbog eskalacije nacističkog progona zapadnih Evropljana u leto 1942. godine, izbeglice su hrlile ka švajcarskim granicama. U strahu da će biti preplavljena izbeglicama, Švajcarska je zatvorila svoje granice u avgustu 1942. Evakuacija dece u Švajcarsku obustavljena je na osamnaest meseci. Nakon što su se saveznici iskrcali u Normandiji, Švajcarci su nastavili i proširili evakuaciju dece na decu iz mnogih drugih evropskih zemalja. Ukupno, Švajcarci su primili preko 160.000 dece od 1940. do 1949. koja su uživala u kratkim odmorima.

Naš projekt

Želimo da saznamo o opštim iskustvima evakuacije dece tokom rata. Ne postoje studije koje su zabeležile svedočenja usmene istorije evakuisane dece ili „dece na odmoru“. Prikupljanje ovih svedočanstava je ključno za razumevanje uticaja privremenog preseljenja na decu žrtve rata i načina na koji se humanitarna akcija manifestuje u okviru nacionalnih napora. Takođe nas zanima kako je jezik olakšao humanitarni projekat i dugoročni uticaj evakuacije na decu i porodice domaćina. Naš projekat će od velike koristi imati slušanje o iskustvima dece na letovanju, uključujući sećanja na evakuacije koje su od tada prenete na sledeću generaciju članova porodice.

Mi smo tim prevodilaca, istoričara i istraživača koji rade na projektu o prevođenju i humanitarnoj akciji, koji je dve godine finansirala Švajcarska nacionalna naučna fondacija. Domaćin Univerziteta u Ženevi, članovi našeg tima žive u Velikoj Britaniji, Belgiji i Švajcarskoj i veći deo našeg istraživanja sproveden je na daljinu od januara 2020. Da biste saznali više, pogledajte: O našem timu.

Biografija:

Dr Dora Jandrić je doktorirala sociologiju na Univerzitetu u Edinburgu u junu 2020. Njena teza je istraživala kako stariji istopolni parovi u Škotskoj zamišljaju svoju budućnost. Radila je na nekoliko istraživačkih projekata koji istražuju teme seksualnog identiteta, starenja i demencije na Univerzitetu u Edinburgu u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njena istraživačka interesovanja obuhvataju starenje, LGBTK+ iskustva, kvir temporalnosti i ukrštanje društvenih, kulturnih i biografskih elemenata u izgradnji identiteta, kao i usmene istorije i metode prikupljanja kvalitativnih podataka.